STVARNO PRAVO

Pravne usluge iz stvarnog prava  

Advokatska kancelarija Anđelković u Beogradu pruža pravnu pomoć klijentima u oblasti stvarnog prava na celoj teritoriji Republike Srbije, sve u cilju zaštitite prava i interesa stranke i rešavanje njenih pravnih problema maksimalno profesionalno i odgovorno.  

Naše iskustvo u zastupanju klijenata u oblasti stvarnog prava pred sudovima i drugim nadležnim organima visoko nas kvalifikuju za pružanje svih pravnih usluga iz  oblasti stvarnog prava. 

Naš cilj nije samo rešavanje trenutnih sporova, već potpuno eliminisanje pravnih rizika. 

Šta je stvarno pravo? 

Stvarno pravo predstavlja skup pravnih normi koje uređuju odnose između lica povodom stvari.  

Ova prava su apsolutna, što znači da deluju prema svima (erga omnes), za razliku od obligacionih prava koja deluju samo između ugovornih strana (inter partes). 

Stvarno pravo se odlikuje i pravom sledovanja, koje vlasniku omogućava da prati svoju stvar bez obzira na to ko je poseduje, kao i pravom prvenstva, koje obezbeđuje prioritet u namirenju. 

Broj stvarnih prava je ograničen zakonom (načelo numerus clausus) 

Stvarna prava dele se na:

1) pravo svojine  

2) pravo službenosti  

3) pravo stvarnog (realnog) tereta 

4) pravo zaloge  

5) pravo građenja. 

Najvažnije stvarno pravo je pravo svojine, koje vlasniku daje najšira ovlašćenja da stvar drži, koristi i njome raspolaže u granicama zakona 

Polazeći od pravne prakse, jedno od najznačajnijih pitanja sa kojima se sudovi susreću jesu pitanja i sporovi vezani za pravo svojine na stvari (pitanja vezana za ograničenja prava svojine, načina i uslova sticanja prava svojine, zašite prava svojine kao i prestanka prava svojine).  

Pravo svojine kao subjektivno pravo stvarnopravnog karaktera koje daje svom titularu najširu i najvišu pravnu i faktičku vlast na nekoj stvari, potrebno je terminološki razlikovati od pojma susvojine kao i pojma zajedničke svojine.  

Susvojina označava pravo svojine više titulara (imalaca) na istoj stvari, fizički nepodeljenoj, koja se određuje u srazmeri prema celoj stvari. Primera radi, dok se isključivo pravo svojine jednog titulara (imaoca) na stvari izražava razlomkom ( 1/1 ), pravo suvlasnika stvari izražava se u idealnom delu, razlomkom ( npr.1/3), dok se kod zajedničke svojine ovo određivanje u idealnom delu (razlomkom) ne pojavljuje, pa se zbog toga kaže da zajednička svojina jeste pravo svojine dva ili više lica na istoj stvari, s tim da njihovi udeli na stvari nisu određeni, nego samo odredivi.  

Kada je reč o zajedničkoj svojini (kod koje udeli imalaca prava svojine na stvari nisu određeni), kada se odrede udeli imalaca prava svojine na stvari, ona prestaje da postoji, i tada dolazi do toga da se pravo zajedničke svojine pretvara u susvojinu. Dakle, kada su udeli više imalaca prava svojine na istoj stvari određeni razlomkom – postoji susvojina, a kada udeli više imalaca prava svojine nisu određeni – postoji zajednička svojina. 

Posebno mesto u materiji stvarnog prava zauzimaju službenosti – stvarno pravo na tuđoj stvari.  

Kako je pokazalo iskustvo pravne prakse, pravo službenosti kao stvarno pravo na tuđoj stvari često je predmet postupaka koji se vodi pred državnim organima, a sve u svetlu pitanja neophodnosti postojanja službenosti, ustanovljavanja prava službenosti, prestanka prava službenosti, i svim ostalim pitanjima koja se pojavljuju u pravnoj praksi. 

Sticanje stvarnih prava 

Načini sticanja stvarnih prava definisani su zakonom i mogu biti na osnovu pravnog posla, po samom zakonu ili nasleđivanjem (Član 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). 

Ključna razlika postoji u sticanju prava na pokretnim i nepokretnim stvarima. 

Sticanje prava na nepokretnostima 

Za nepokretnosti (zemljište, zgrade, posebni delovi objekata), sticanje stvarnih prava na osnovu pravnog posla zahteva ne samo punovažan pravni osnov (npr. ugovor o kupoprodaji), već i upis u javne knjige, odnosno katastar nepokretnosti. Ovaj upis ima konstitutivno dejstvo, što znači da se pravo stiče tek momentom upisa, a ne samo zaključenjem ugovora. Bez upisa, ne postoji pravni prenos stvarnog prava. Sudska praksa, poput presude Vrhovnog suda Rev 12053/2023, jasno naglašava neophodnost utvrđivanja celokupnog lanca sticanja i postojanja valjanog pravnog osnova za upis.  

U katastar se mogu upisati i određena obligaciona prava, poput zakupa ili prava preče kupovine, čime se postiže njihov publicitet i određen stepen zaštite. 

Sticanje prava na pokretnim stvarima 

Za razliku od nepokretnosti, pravo svojine na pokretnim stvarima (npr. vozila, mašine) na osnovu pravnog posla stiče se predajom stvari u državinu sticaoca.  

Sudska praksa ovo dosledno potvrđuje. 

Osnovno pravilo: Sudovi ističu da je ugovor o prodaji motornog vozila neformalan i da se svojina stiče predajom vozila kupcu. Takođe, administrativni dokumenti poput saobraćajne dozvole nemaju konstitutivni značaj za sticanje svojine, već je ključna predaja. 

Izuzeci i uslovi: 

Prenosilac mora biti vlasnik: Osnovni princip je da niko ne može preneti više prava nego što sam ima (nemo plus iuris). Ako prodavac nije vlasnik vozila, kupac ne može steći pravo svojine, bez obzira na zaključen ugovor i izvršenu predaju. 

Ugovor mora biti izvršen: Sama predaja stvari nije dovoljna ako pravni osnov nije punovažan i izvršen. Na primer, ako kupac nije isplatio ugovorenu cenu u celosti, smatra se da ugovor nije izvršen i da kupac nije stekao pravo svojine. 

Savesnost sticaoca: Uloga savesnosti je značajna. Sticalac koji je u dobroj veri kupio stvar i dobio je u posed uživa sudsku zaštitu . 

Pored sticanja na osnovu pravnog posla, pravo svojine se stiče i po samom zakonu, gde je najznačajniji održaj – sticanje prava na osnovu dugotrajne i savesne državine. 

Zaštita stvarnih prava 

Zaštita stvarnih prava obezbeđuje se prvenstveno putem sudskih tužbi. Zakon propisuje opštu dužnost svih da se uzdržavaju od povrede prava svojine (Član 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa).  

Postoje različiti mehanizme zaštite, a to su: 

Tužba za utvrđenje prava svojine (deklaratorna tužba): Koristi se kada neko osporava vlasniku njegovo pravo svojine.Ova tužba ima za cilj da sudskom odlukom potvrdi postojanje ili nepostojanje prava. 

Tužba za predaju stvari (reivindikaciona tužba): Vlasnik podnosi ovu tužbu protiv držaoca stvari koji je bespravno drži, radi povraćaja stvari. Uspeh u sporu zavisi od dokazivanja vlasništva, što u slučajevima sa međunarodnim elementom može zahtevati i primenu stranog prava radi utvrđivanja vlasništva  

Tužba zbog smetanja državine: Državina je faktička vlast na stvari i uživa sudsku zaštitu nezavisno od prava na državinu. 

Prestanak stvarnih prava 

Pravo svojine i druga stvarna prava prestaju na načine predviđene zakonom. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa navodi sledeće osnovne načine prestanka: 

• Kada drugo lice stekne pravo svojine na istoj stvari  

• Napuštanjem (derelikcijom) stvari od strane vlasnika  

• Propašću stvari  

• Na drugi način određen zakonom